Kada govorimo o likovnim elementima, iako se lista stalno dopunjava, navešćemo neke od osnovnih:

  • Tačku
  • Liniju
  • Boju
  • Površinu
  • Volumen

Tačka je oblik bez i jedne naglašene dimenzije: niti visine, niti širine, ni dužine. Time je tačka gotovo apstraktan, nedefinisan oblik koji je osnova, polazište za sve druge vizuelne oblike: kretanjem i ostavljanjem traga stvara liniju, a proširenjem u određenom trenutku nastaje površina, kao i zgušnjavanjem mnoštva tačaka.
Usprkos toj neuhvatljivosti, tačka je vrlo jasna likovna i optička vrednost kojom možemo graditi, varirati i kombinovati. Tačke možemo nizati ili njima teksturirati oblike pravilnim i nepravilnim grupisanjem. Možemo takođe oponašati i različite strukture, na primer peska ili brusnog papira.
Najmanji i najjednostavniji grafički znak je tačka. U likovnom smislu tačka je optički element koji označava središte radnje. Tačka je lokacija radnje. Ona nas obaveštava o nekoj optičkoj intervenciji i određuje njene tačne koordinate u prostoru. Svojom veličinom i položajem tačka izaziva svojevrsni nemir u prostoru i primorava nas na određeno reagovanje.

Jedna tačka određuje lokaciju i središte radnje, dve tačke sugerišu kretanje.

Ako je jedna od dve postavljene tačke veća, ona će svojom dominacijom stvoriti oko sebe napetost, tenziju i snažnije privući našu pažnju.

 


Tri tačke u određenom prostoru sugerišu radnju. One stvaraju utisak scene u kojoj svaka od njih može da ima posebnu ulogu. Ako su sve tri tačke u prostoru iste veličine, međurazmaka i boje, taj prostor će biti u ravnoteži. Ovako se dobija utisak mirne grafičke površine koja ne uzbuđuje. Nasuprot tome, ukoliko su tačke različitih veličina, boje i međurazmaka, dobijamo utisak dinamičkog, uzbudljivog prostora.

Ako se umnoži broj tačaka na jednom prostoru, dobija se površina koja će svojom ujednačenom, vizuelnom strukturom u sistemu ponavljanja dočarati monotoniju. Ipak, u odnosu na pravce kretanja redova koji se obrazuju od tačaka postavljenih u nizu, površina će izgledati drugačije.

Nizovi koji se ređaju vertikalno i horizontalno deluju mirnije i staloženije, od onih dijagonalnih koji deluju dinamičnije. Oba utiska su relativno mirna, te ih realizuje jednosložni takt, male ritmične vrednosti.

Ako se tačke ponavljaju, i u nizu postepeno smanjuju ili povećavaju nezavisno od sistema gradacije, drastično se dinamizuje grafički prostor i stvara utisak o njegovoj optičkoj modulaciji.

Likovni doživljaj koji proizilazi iz ovoga, jednak je utisku koji na nas ostavlja trodimenzionalni oblik.

 


Upotreba tačke prilikom kreiranja dizajnerskog rešenja

 

Pojam linije

Geometrijski shvaćeno, linija nastaje kretanjem tačke po nekom prostoru. U likovnom smislu linija je pojam koji označava način i sistem likovnog izražavanja.
Svaka linija postavljena na čistoj površini dekomponuje tu površinu i na njoj ostavlja svoj statičan ili dinamičan trag.

Jedna od mogućih podela koje prevazilaze opštu na krive i prave, a u cilju objašnjavanja šireg i sveobuhvatnijeg identiteta linija, je podela na sledeće četiri grupe:

  • prema karakteru
  • prema pravcu kretanja
  • prema načinu kretanja
  • prema izgledu

Linija ima svoj karakter linija, prema kojem je delimo na debele, tanke, dugačke, kratke, oštre, isprekidane, izlomljene, jednolične, nejednolične i slično.

 

Druga osobina linija je njihov tok, njihova putanja.
Prava linija sugeriše ukočenost, preciznost, nešto što je pozitivno, direktno, što poseduje odrđeni pritisak, krutost, beskompromisnost, grubost, tvrdoću, upornost.

Kriva ili vijugava linija je labava i fleksibilna. Ima spor, nežan, ženstven, mek i raskošan karakter. Prekomerna upotreba ovakve linije daje utisak besciljnosti, neodredjenosti i zastranjenja.

Spiralna ili energično krivudava linija ostavlja utisak akcije i snage.

Prelomljena, zupčasta i cik-cak linija ima karakter trzaja i nervoze. Ona je uzbuđujuća, asocira na električnu energiju i munju, navodi na misao o konfliktu, borbi i nasilju.

Treća važna osobina linija je njihov pravac.

Prema pravcu kretanja (smeru) linije se dele na horizontalne, vertikalne, kose i krive.

Horizontalna linija deluje čvrsto, ukroćeno i strogo. Horizontalna linija proširuje prostor. Kada je isprekidana deluje neodlučno i umorno. Kada je talasasta, sugeriše zadovoljstvo i nežnost.
Horizontalan pravac je tih, pasivan i miran. Sugeriše odmor, horizonte mora i ravnica.

Ukoliko se horizontalnom linijom sugeriše akcija ili drama, onda se u nekom delu svog toka povija na gore ili dole. U grafičkom oblikovanju, optička sugestija horizontale se najčešće koristi kada se umiruje dinamizirana površina plakata ili nekog drugog grafičkog sredstva ( primer horizontalnog sloga ).
 
Vertikalne linije streme u visinu i prkose sili teže. One optički povećavaju prostor na dva načina. Jedna linija vertikale ostavlja utisak vertikalnog povećanja prostora, a nekoliko vertikalnih linija poređanih jedna pored druge čine optički prostor širim. Ravne vertikalne linije deluju snažno i sigurno. Isprekidana vertikala odaje utisak teškog uspona i stalnog zaostajanja u kretanju. Talasasta vertikala sugeriše snalažljivost i upornost ( primer naglašavanja naslova knjige vertikanim postavljanjem istog ). Vertikalan pravac asocira na postojanost, ravnotežu, jaku i tvrdu potporu. Vertikalna linija se probija u visinu, stroga je i oštra, simbolizuje poštenje, čestitost, integritet, dostojanstvo, uzvišenost.

Kose linije su žive, nemirne, vrlo izražene i pokretljive. Kada presecaju horizontalne linije deluju punom žestinom, nasilnički i agresivno. U primeni se odlično ponašaju, kao element iznenađenja. Koso postavljen tipografski red, fotos, crtež, neka geometrijska slika ili linija neobično deluju i traže dinamičku pratnju svih drugih elemenata koji učestvuju u kompoziciji. Takve kompozicije se brzo zapažaju i duže pamte. Zbog svoje nestabilnosti krive linije deluju lakše od horizontalnih i vertikalnih linija, a oko sebe podnose samo laku i vazdušastu kompoziciju.

Dijagonalan ili zakrivljen pravac sugeriše pokret i ima dinamički karakter. On ujedinjuje prethodne dve vrste.

Kose spiralne linije imaju veliku prodornu moć i ne deluju žestoko i graciozno kao kad se pojavljuju u horizontalnom položaju. Kada se pojavljuju kao dominantne linije, one  imaju oblik jako talasaste linije.

Krive linije su u stalnom pokretu i promeni pravca. Svojom nepredvidljivošću uspešno razbijaju svaku monotoniju grafičke površine. Kada su date u jednom zamahu, deluju čisto i vrlo efektno. Krive linje sugerišu blagost, smirenost i prefinjenost. Kada su u energičnom zaokretu deluju svojeglavo i prkosno.

Krive linije su linije baroka i rokokoa. Mogu se preobraziti i u kružne linije, koje su, u stvari zatvorene krive linije. Kružne linije se veoma dobro drže pravom linijom ili sa geometrijskom slikom ravnih linija. 

Oblici koji proizilaze iz kružnih linija uzbuđuju samo ako su koncentrični krugovi smišljeno postavljeni sa većim ili manjim međuprostorom ili ako se nekoliko takvih linija dodiruju i presecaju, pri čemu dolazi do oštrih sudara i presecanja (primer narodnih šara).

Kriva linija može biti i isprekidana. Takva linija se najčešće upotrebljava u graviranju maraka i novčanica.

Krive linije mogu se pojaviti i kao polukružnice koje grade ornament u sistemu inverzije. Tako se kriva linja pretapa u likovnu formu otvorenog, poluotvorenog i zatvorenog tipa.

Grupe krivih linija mogu sugerisati i strukturu određenih materijala ili iluziju o materijalizaciji vremena.
 
Vrste linija (po M. Borisavljeviću) :


Prema načinu kretanja linije se dele na: prekinute i kontinuirane.

Prema funkciji koju obavljaju linije se dele na obrisne i strukturalne.Razlikujemo kaligrafske linije rađene slobodnom rukom i euklidove linije izvedene tehničkim pomagalima.

Konturne ili obrisne linije opisuju neki oblik, po njegovom rubu. Ako nekog prislonimo uza zid i oko njega kredom izvučemo linju dobićemo obrisnu linju.

Teksturne linije: tekstura označava karakter površine, i kao takva može biti plastična (hrapava ili glatka), slikarska (različite gustoće mrlja koje čine površinu) i crtačka tekstura, gdje se koriste crtački elementi - tačka i crta - za različito ispunjavanje i rasteriranje površine ograđene obrisnom crtom. Pogodna je za poredjenje sa oranicom, poljem koje je omeđeno od ostalih suseda i obrađeno linijama - brazdama. Dakle, obrisnom linijom stvaramo oblik koji iznutra ispunjavamo teksturnim crtama.
Strukturne linije: iako po izgledu vrlo slične teksturnim crtama (ponekad su i isprepletene toliko da se ne mogu razdvojiti), strukturnim crtama treba jasno razlikovati njihovo značenje.


         
Formalno, linija je jednodimenzionalna tvorevina, tačnije jedna joj je dimenzija naglašena (dužina), a druge dve nenaglašene (visina i širina).

Linija i osećanja

Linija je sposobna da asocijativno izrazi skoro sva naša psihička osećanja.

Ravna horizontalna linija se vidi kao linija mira odmora, blagostanja, ali i kao linija ravnodušnosti i čekanja.

Napeta horizontalna linija ostavlja utisak energičnosti, jake volje, spremnosti za mnoge napore, ali i drskosti i nasilništva.

Lako talasasta linija je odraz ženstvenosti, gracioznosti, nežnosti, ali i stanja stalne duhovne aktivnosti.

Jako talasasta linija odaje uzbuđenost, emocionalnu napetost snažne ideje, ali i večitu borbu dobra i zla.

Primer navedenih tipova linja može se videti na prikazanoj slici:
 

                    

        Ravna, ugnuta i napeta horizontalna linija            Lako talasasta i jako talasasta linija


Stilizovane jače talasaste linije odražavaju eleganciju, duhovnu nadmoć, ali i psihološku usresređenost.

Linije kvadratnog meandra upozoravaju na mudrost, ali i na jaku mušku prirodu.
Cik-cak linije simbolizuju muškost i energičnost, ali i brzopletost i neodgovornost.

Najjednostavnija podela linija je na prave i krive. Po nekim autorima prava linija nije lepa, a kriva linija iskazuje svojim nepredvidivim tokom kretanja zagonetnost i neočekivne radosti. Po drugima, prava linija je linija lepote, jer je u njoj kondenzovana sva lepota siline udara i sigurnosti. Kriva linija je po njima linija nesigurnosti, neodlučnosti, večitog lutanja i traganja i neizdefinisanih osećanja. Očigledno je da se nikakvo pravilo o upotrebi linije u likovnom prostoru ne sme prihvatiti kao opšte i da su sve linije korisne i neophodne u procesu oblikovanja grafičkog prostora.

Primer spiralne, pravougaone i testeraste linije možemo videti na priloženoj slici:

 

Stilizovana jače talasasta linija,  linija kvadratnog meandra, cik-cak linija

Svojim oblikom, veličinom i jasnošću svaka linija tačno određuje karakter oblika koji stvara. Jedna prava linija postavljena na određenu površinu, optički je deli na dva jednaka ili različita dela, više linija deli površinu na više posebnih delova. Ako su linije na toj površini postavljene u sistemu repeticije po horizontali ili vertikali, prostor će u zavisnosti od razmaka linija biti podeljen na više jednakih delova, većih ili manjih dimenzija. Što su linije u sistemu bliže jedna drugoj, to će optička struktura površine biti čvršća i jedinstvenija. Suprotno tome, što su linije razmaknutije, struktura površine se gubi, a linija se svaka za sebe ističe kao samostalni grafički znak.

Ovo pravilo treba zapamtiti i primenjivati pri proređivanju složenih redova teksta. Ako je prostor na kome deluju linije u sistemu repeticije zamišljeni kvadrat, on će optički menjati svoj lik u zavisnosti od položaja paralelno postavljenih nizova linija. Tako će nizovi horizontalno postavljenih linija davati utisak da je prostor znatno širi, a nizovi vertikalno postavljenih linija da je prostor znatno viši.

 

Od načina rasporeda linija u grafičkom prostoru umnogome zavisi naše subjektivno raspoloženje. Različiti susreti linija u tom prostoru donose uvek nove, neočekivane odnose i napetosti u ritmu, ravnoteži, kontrastu i dominaciji.

Linija ima svoju ekspresivnu snagu - Neke linije to postižu same za sebe ili u kombinaciji sa drugim grafičkim znacima. Najjaču emotivnu snagu ima linija koja obeležava pravac kretanja glavnog događaja u likovnom delu.

Svi tokovi sporednih i glavne radnje u svakom likovnom prostoru, pa i u delima grafičkog oblikovanja, mogu se povezati u jedan ili više lineranih nizova. Međutim, poenta likovnog događaja u kompoziciji povezana je linijom koja postepeno sa sporednijih likovnih detalja prelazi na delove glavne radnje, povezujući ih svojim tokom i kulminirajući svom svojom ekspresivnom snagom na određenoj tački kompozicije. Ovakva linija je LINIJA DOMINANTE.


Linija dominante

U raznim periodima razvoja likovne umetnosti LINIJA DOMINANTE je nosila pečat vremena.

U renesansi svojim kretanjem je označavala relativno statičnu formu piramidalne kompozicije (kretanje ka vrhu bilo je simbolično kretanje ka nedostižnim vrlinama). Dominanta u baroku ima dinamičnu formu, dijagonalne kompozicije (pokret, napetost, radost-simbolično, silina prodora novog)

 

Slika 1. daje primer piramidalne strukture a slika 2. dijgonalne koju gradi linija dominante


Na slici su prikazani razni oblici grupisanih krivih linja

 


Površina

Površina je dvodimenzionalna grafička forma na kojoj je moguće optički dočarati najraznovrsnije likovne oblike i likovne kombinacije. Kada je dopadljiva i lepa, površina je dobro usklađena sa svojom osnovnom namenom ili funkcijom.

Ukoliko se ne postigne jedinstvo forme i sadržine putem oblikovanja površine, onda oblikovani prostor ili predmet postaje ružna i neprijatna površina.

Kao i linija, i površina kao estetska kategorija može biti u stanju ravnoteže, simetrije, asimetrije, kontrasta i dominacije. Međutim, površina ima mnogo veće mogućnosti da prikaže zanimljivije, dopadljivije, bogatije, ali i složenije odnose, jer ona, osim toga što predstavlja prostor koji sam po sebi ima određene kvalitete,  ona i stvara prostor na kome se mnogi likovni elementi sučeljavaju i stvaraju zanimljive kompozicijske odnose.

Površina je spoljašnji izgled nekog volumena.
Spoljni svet doživljavamo preko svih svojih čula. Površinu osim okom (vizuelno) možemo doživeti i dodirom, iz promena na našoj koži;ovo zovemo taktilni ili haptički doživljaj. Vizuelni i taktilni doživljaji nam se međusobno prepliću, i jedino osobe slepe od rođenja mogu isključivo taktilno doživljavati svet. Osnovna svojstva površina su njihova tekstura i fraktura.


Tekstura


 
Reč tekstura dolazi od lat. textura - tkanje, tkanina, sklop, sastav, i vidimo kako je povezana sa rečima tkanje, tekstil i sa rječju tekst. Tekstura je karakter površine i kao takva može biti:

  • plastična (hrapavo ili glatko, taktilna)
  • slikarska (različite gustoće mrlja koje čine površinu)
  • crtačka tekstura, gde se koriste crtački elementi - tačka i crta - za različito ispunjavanje i rasteriranje površine ograđene obrisnom crtom.

Fraktura


Fraktura u likovnim umetnostima označava likovno-tehnički postupak obrade površine likovnog dela, ili drugim rečima umetnikov rukopis. U slikarstvu se to odnosi na način nanošenja boje četkicom koji može biti:

  • impasto: gusti, debeli nanos koji se bore i taktilno je osetljiv
  • lazuran namaz: tanak i proziran sloj boje glatke površine

U modernoj umetnosti najpoznatiji primer impasto rukopisa ima Vincent Van Gogh koji je boju osim četkicom nanosio i prstima, pa je tako stvoren i trodimenzionalni reljef na slici čije brazde u potpunosti odgovaraju potezima, gotovo kao da se radi o slici izvedenoj Breillerovim pismom za slepe.

 

 

Vinsent Van Gog "Zvezdana noć"


U tradicionalnom slikarstvu važilo je pravilo da se svetle boje nanose impasto, a tamne lazurno. To je posebno uočljivo na slikama iz razdoblja baroka (npr. Rembrant), na kojima bela boja svojom reljefnošću gotovo dobija autonomiju od ostatka slike, i u njoj možemo uživati kao u minijaturnim skulpturama, a ne samo vizuelno.
U vajarstvu fraktura se odnosi na način obrade materijala udarcima dleta, modeliranjem gline, brušenjem i uopšte načinom upotrebe raznih alata.
Frakturom kao rukopisom se možemo služiti u svrhu prepoznavanja autorskog stila nekog umetnika, poput grafologa. Osobnost frakture je jedan od načina autorskog izražavanja pojedinca na svom delu, poput kompozicije, teme, sadržaja i drugog što čini unikatnost svakog umetničkog dela.
Po svojoj vizuelnoj vrednosti površina može biti statična i dinamična, a po svom obliku - pravilna i nepravilna.

Pravilne površine  su geometrijskog oblika i izražene su najčešće kao krug, kvadrat, trougao ili pravougaonik:

  • Krug je idealan geometrijski oblik. U srednjem veku krug je poistovećen sa Suncem, sjajem i svetlošću.
  • Kvadrat je racionalan i maštovit geometrijski oblik, praktične konstrukcije. U srednjovekovnim filozofijama, on je označavao nebo, godišnja doba i Mesečeve mene. Kvadrat je oblik oko koga naše oko najlakše doživljava opisani krug.
  • Trougao je najstatičnija geometrijska figura. On tu statičnost postiže sa najmanjim brojem tačaka oslonca.  U srednjovekovnom verovanju trougao je simbol trojstva - jedinstva hrišćanske religije.
  • Pravougaonik je najlepša geometrijska figura. On je forma koja se najviše upotrebljava u arhitekturi i urbanizmu. Kada je u proporciji 3:5 ispoljava svoje najlepše osobine. U tipografiji se najčešće koristi u odnosima 3,5:5.

Pravilne površine su mirne i statične. One su osnov za svaku kompoziciju.

Geometrija za umetnost je isto što i gramatika za pisca.

Osnove svih fizičkih formi oko nas mogu se pronaći u geometrijskim oblicima. Osnove kubizma zasnovane su na tim postulatima.

Na slici su prikazani osnovni geometrijski oblici krug, kvadarat i trougao:

 

Nepravilne - negeometrijske površine (amorfni oblici) su slobodno formirani oblici do kojih se logično dolazi pri daljoj razradi geometrijskih formi. Razvijeni oblici u prirodi su nepravilnog i negeometrijskog oblika, iako se svi mogu svesti na stilizovanu geometrijsku formu.

Nepravilni oblici svojom lepršavošću i razgranatošću, a i zbog same priprode vizuelnog aparata mogu više uzbuditi posmatrača nego pravilni.

Amorfni oblici su u stanju da prikažu sve finese ljudskih osećanja i oduševljenja. 

Svaka površina ima i svoju strukturu koja je iskazana bogatstvom likovnih elemenata koji je formiraju.

Osnovni strukturalni skelet svake površine iskazan je linijama. Zatvorena površina i otvorena površina (zatvorena imaginarnim linijama).

Površina može biti pokrivena bojom ili je bezbojna. Ona može imati naznačenu teksturu. Po svojoj taktilnoj vrednosti, ona može biti ravna, reljefna i perforirana.

Linije koje grade površinu izražene su kao obrisne ili strukturalne. Snažnije linije sugerišu blizinu, a slabije i prefinjenije njenu dubinu. Njima se može iskazivati prednji i zadnji plan. Linijama se može sugerisati i predstaviti perspektiva. 

Struktura svake površine određuje njenu likovnost i njenu prostornu organizaciju.

Konstrukciona osnova površine podrazumeva njen ukupni skelet, koji može biti sastavljen iz jednog ili više delova. Takav unutrašnji sklop ujedno je i njena umetnička determinanta.

Povezivanjem raznih detalja površine u jedinstven homogeni sklop može se postići sistemom repeticije, gradacije, harmonije ili kontrasta. Svaka dobro formirana strukturalna celina zasnovana je na principu apsolutnog jedinstva svih elemenata i faktora koji je grade.

Postavljanjem elemenata u optički centar, naglašavamo ga. Optički centar pronalazimo u preseku dijagonala, ali i vertikala.

Površina se može optički razigrati i sistemom modulacije. Nekoliko kvadratnih, pravougaonih ili trouglastih formi može se povezati u kompaktnu strukturalnu celinu. Spajanjem tih oblika stvara se nova modularna celina.

Povezivanje površina se može izvesti u sistemu dodira, pokrivanja i prožimanja.

Svaka površina određena je dimenzijama. Odnos veličine unutar svake forme naziva se proporcija.


Zlatan presek

Još od Starog veka proporcija ima jednu od dominantnih uloga u stvaranju lepog umetničkog dela. Najuspelija dela dobijana su po sistemu proporcije zlatnog preseka.

Zlatni presek je pronađen kao proporcija još u starom Egiptu, a usavršen je u Staroj Grčkoj. Zbog njegove idealne lepote u 15. veku su ga nazvali "božanskom proporcijom", a u 17. veku je dobio naziv skupoceni dragulj.

Zlatani presek predstavlja način na koji najuspešnije možemo da podelimo neku liniju, oblik ili format, a da u isto vreme stvorimo i utisak raznovrsnosti i utisak jedinstva svih vizuelnih elemenata.
 
Primer:
(ilustracija proporcije Zlatnog preseka na liniji, koja može da se primeni na sve oblike, slike ili formate)

 


Zlatni presek je proporcija u kojoj je podela jedne dužine takva da je odnos kraćeg dela prema dužem isti kao dužeg dela prema celoj dužini. Pojednostavljeno, proporcija u odnosima 3:5 je proporcija zlatnog preseka.
Volumen je prostorni oblik sa sve tri dimenzije: širinom, dužinom i visinom. Volumenom takođe određujemo zapreminu nekog tela u prostoru. Volumen iznutra može biti šupalj i sadržavati prostor unutar sebe, na primer kuća ili lopta. Volumen koji unutar sebe ne sadrži prostor, već je zbijen nazivamo masom. Masom možemo zvati kamen, grumen gline i sl, ali i posve tanak list papira - bilo koji trodimenzionalni oblik koji u sebi ne sadrži prostor.
Prema odnosu mase i prostora možemo napraviti kategorizaciju mase pune plastike:

  • monolitna ili apsolutna masa
  • udubljeno-ispupčena masa
  • prošupljena masa
  • plošno-istanjena masa
  • linijski-istanjena masa

Neki naučnici su ustanovili i dokazali da naše oko brže registruje boju nego formu, te su i svoja istraživanja orjentisali u tom pravcu. Neki su opet ustanovili da se svaka forma sastoji iz niza elemenata, koji u  određenoj konstalaciji govore o njoj, kao o mirnoj statičnoj, dinamičnoj  ili agresivnoj veličini.

Neki teoretičari su ustanovili da se o odnosima izmedju pojedinih elemenata može govoriti i o određenoj optičkoj iluziji koja stavlja pod sumnju naše vizuelne percepcije (opažaje) itd.

Svi oni, međutim, slažu se da svaka vizuelna predstava (kao i svaki grafički oblik: slovo, foto-reprodukcija, štampani obrazac i sl.) ima određenu formu (oblik) koja se sastoji od niza likovnih elemenata. Broj tih elemenata vremenom je dopunjavan, ali je njihov zajednički cilj bio i ostao da se što tačnije definiše određeni oblik i da mu se što tačnije odredi mesto, značaj i pravi odnos prema oblicima u prostoru.

Dodaj komentar Sviđa mi se - (8) Ne sviđa mi se - (5)    

  • Likovni elementi 1
  • Likovni elementi 2
  • Likovni elementi 3
  • Likovni elementi 4