Osnovna obeležja monetarizma

Počev od sedamdesetih godina prošlog veka, svet se suočio sa ekonomskom krizom. Napušta se kejnsijansko fiskalno regulisanje tražnje u korist monetarističkog regulisanja ponude novca. Odbacuje se državni intervencionizam u korist tržišnog liberalizma. Napušta se socijalna politika i odbacuje „država blagostanja“. Napadaju se sindikati i organizovano tržište rada. U kejnsijanskoj teoriji najamnina je faktor tražnje, a u monetarističkoj doktrini to je faktor proizvodnje i trošak.

Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog veka su: prekomerna uloga države, ekspanzija budžetskih programa, deficiti budžeta, eskalacija novčane mase, što je sve prouzrokovalo inflaciju. Najvažniji uzročnik inflacije je širenje države blagostanja, što vodi rastu novčane mase. Nizom podataka monetaristi dokazuju da su budžetski prihodi izuzetno brzo rasli. Najvažniji uzročnik je uključivanje sve većeg broja programa koji se finansiraju iz budžeta, u prvom redu programa socijalnog staranja koji ugrožavaju konkurentsku situaciju na tržištu rada. Nezaposlenost, po mišljenju M. Fridmana, nije uvećana zbog monetarne restrikcije, već naprotiv, prekomerna uloga države i uvećanje njenih rashoda ugrozilo je konkurentsku strukturu privrede pa je monetarna restrikcija kao neizbežni korak morala da dovede i do rasta nezaposlenosti kao neželjenog sporednog efekta. Krajnji uzročnik njenog rasta po njegovom mišljenju je neefikasna država blagostanja proistekla iz kejnsijanske politike vođene od tridesetih godina. Nezaposlenost je beležila nagle i oštre oscilacije, ali i dugoročni rast, što ukazuje po njegovom mišljenju na inherentnu neefikasnost kejnsijanske intervencije da je obuzda iako je ka tome usmerena celokupna politika efektivne tražnje.

Za monetariste inflacija je isključivo monetarni fenomen. Smatraju da se sa rastom novčane mase povećava inflacija, usporava rast društvenog proizvoda i povećava nezaposlenost. Monetarizam ne prihvata dugoročni trade-off izmedju inflacije i nezaposlenosti. Za rast nezaposlenosti nije kriva monetarna restrikcija u borbi protiv inflacije. Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj regulativi, suspenziji tržišta i usponu monopola i posebno u usponu radničkih sindikata. Zbog razgranatih državnih programa rastu rashodi koji se pokrivaju sve većim prihodima i poreskim opterećenjima.  Ti rashodi su glavni izvor rasta monetarne mase i inflacije.

Monetarističku politiku najveće interesuju monetarni sektor i stabilnost cena. Zalažu se za visoke kamate koje su izazvale mnoga bankrotstva. Mnogo manje se bave realnim sektorom, problemima zaposlenosti i konkurentske pozicije privrede. Kada je u pitanju javni sektor, zalažu se za denacionalizaciju.

U osnovi, monetaristi nastavljaju neoklasičnu liniju istraživanja. Veruju u samoregulišuću prirodu tržišne privrede. Istini za volju, dopuštaju mogućnost da se na kratak rok mogu nominalnim promenama nadnica i cena izazvati realne promene na strani proizvodnje i zaposlenosti.

Koreni monetarizma su brojni i daleki. Počinju sa Bodenovom i Hjumovom kvantitativnom teorijom novca. Sam pojam monetarizam skovao je K. Bruner. Monetaristička teorija spada u okvire makroekonomske teorije. Suprotstavljajući se kejnsijanizmu, monetaristi osporavaju teorijsku utemeljenost kejnsijanizma, a posebno efikasnost intervencionističke politike države. Diskusije u vezi sa monetarizmom dostigle su vrhunac sedamdesetih godina, a posebno povodom dva rada Miltona Fridmana: Teorijski okviri monetarne analize, 1970. god. i Monetarna teorija nominalnog dohotka, 1971. god.

Obeležja monetarizma su:

  1. kvantitativna teorija novca;
  2. Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima;
  3. monetaristički pristup platnom bilansu i
  4. protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici.


Iako nije homogena škola ekonomske misli, monetaristički pravac ipak može da se svede na četiri opšta stava:

  1. privatni sektor je stabilan; posle poremećaja, privredni sistem se automatski vraća u stanje pune zaposlenosti, a nezaposlenost na svoj prirodni nivo;
  2. bilo koja stopa monetarnog rasta kompatibilna je sa nivoom pune zaposlenosti, mada je ishod različita inflacija;
  3. promena stope monetarnog rasta prvo menja stopu realnog ekonomskog rasta i nezaposlenost; na dugi rok ti efekti nestaju i jedino ostaje permanentno povećanje stope inflacije;
  4. odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom, bilo monetarna ili fiskalna, i preferiraju na dugi rok monetarna pravila ili unapred definisani ciljevi.


Po shvatanjima monetarista povećanje agregatne tražnje, putem politike monetarne ekspanzije, izaziva podizanje cena i nadnica preko uzajamnih dejstava tražnje i ponude na tržištu. Ma koja konstantna stopa monetarnog rasta u saglasnosti je sa ravnotežnom stopom nezaposlenosti i proizvodnje, premda uz različite stope inflacije. Ove tri postavke, o ubrzavanju, privremenosti i o endogenoj prirodi inflacionih očekivanja, čine teorijsku celinu.

  

Teorijski temelji monetarizma

Monetarizam istražuje uzročno-posledične veze u monetarnoj sferi. Analizira osnovne pravce delovanja novca na opšte tokove proizvodnje i na njene određene parametre kao što su investicije, potrošnja i cene. Monetarizam je vezan za istraživanje delovanja novčanog faktora na ponašanje privredne konjunkture, s jedne strane, a s druge, delovanje novca na razvoj inflacije.

Milton Fridman polazi od toga da je kvantitativna teorija novca teorija tražnje novca. Fridman smatra da stara kvantitativna teorija novca ne daje objašnjenje odnosa realnog i novčanog dohotka, kamate i nivoa cena. Neokvantitativna teorija novca je teorija tražnje novca. Neokvantitativna teorija stoga nastoji da objasni faktore koji determinišu tražnju novca. Dosadašnja kvantitativna teorija nije dala odgovor na pitanje realnog i nominalog dohotka i odnosa dohotka i cena.

Reformulisana teorija o novcu polazi od toga da tražnja novca zavisi od tokova dohotka, i to: stope prinosa od akcija, kamatne stope od obveznice, dohotka od promena nivoa cena, stope promena opšteg nivoa cena, odnosa fizičkog dela imovine i radnog kapaciteta i dr. Osnovna varijabla ove teorije je dohodak po stalnim cenama ili permanentni dohodak, čime ova teorija izgrađuje tzv. teoriju permanentnog dohotka. Druge varijable su sekundarnog značaja i vezane su za stopu prinosa pojedinih oblika imovine: prihodi od akcija, obveznica, nekretnina i dr.

Po reformulisanoj kvanitativnoj teoriji novca, funkcija novca je vrlo stabilna. Znatno je stabilnija od funkcije potražnje i funkcije investicija. To znači da će i brzina opticaja novca biti stabilna. Pošto brzina opticaja novca odražava tražnju novca, to će se ona menjati samo pri promeni tražnje novca.

Navedeni stavovi vode zaključku i zahtevu da se novčana masa menja po jednoj dosta stabilnoj godišnjoj stopi rasta, i u tom slučaju novac ne bi delovao na pogoršanje date monetarne ravnoteže, odnosno tada bi neutralno delovao. Nagle promene novčane mase koje odstupaju od tog pravila ovog modela dovode do određenih inflatornih ili deflatornih promena u privredi.

Velike promene su moguće samo kod nominalne količine novca, dok je realna količina novca stabilna. Osnovni faktor poremećaja je odstupanje kreiranog novca od strane bankarskog sistema u odnosu na realnu količinu novca, što se neposredno održava na cene.

Da bi se opšti nivo cena održao stabilnim potrebno je da se količina novca povećava paralelno s povećanjem proizvodnje i stanovništva. Dugoročna stopa monetarnog rasta trebalo bi da iznosi 3-5%. Veći ili manji porast novčane mase od tako programiranog dovešće do inflacije, odnosno deflacije. Konstantna stopa rasta novčane mase od 5% trebalo bi da osigura privredu od većih fluktuacija cena koje negativno deluju na stopu rasta i stabilnost privrede.

Ova teorija empirijski nastoji da dokaže da postoji visoka korelacija izmedju promene novčane mase i promene cena i dohotka, ali s izvesnim odloženim delovanjem od šest do devet meseci. To se odražava na vodjenje monetarne politike u njenom opštem naporu za regulisanje kontrakcije ili ekspanzije u privredi, posebno u regulisanju cikličnih kolebanja u privredi.

  

Savremeni monetarizam

Za Fridmana je savremeni monetarizam svojevrsna kontrarevolucija u odnosu na nekadašnju kejnsijansku revoluciju.

Fridman, pre svega, polazi od stanovišta da postoji skladan odnos izmedju stope privrednog rasta, količine novca i stope rasta nominalnog dohotka. Ukoliko raste količina novca, nominalni dohodak će da raste, i obratno. Dakle, funkcija tražnje novca je stabilna. Ona predstavlja jednu od ključnih determinanti dohotka, cena i monetarne politike. Promene u stopi monetarnog rasta izazivaju promene u stopi rasta nominalnog dohotka i to sa zakašnjenjem 6 do 9 meseci. To znači da stopa monetarnog rasta nije čvrsto povezana sa stopom rasta nominalnog dohotka u sadašnjem trenutku, već rast dohotka u sadašnjem trenutku zavisi od toga šta se desilo sa novcem u prošlosti. Od toga šta će da se desi sa novcem u sadašnjem trenutku zavisiće dohodak u budućnosti.

Delovanje na nivo cena javiće se 6 do 9 meseci posle delovanja na dohodak i na proizvodnju. Ukupno vremensko rastojanje između promene u monetarnom rastu i promene u stopi inflacije iznosi 12 do 18 meseci. Promena stope rasta nominalnog dohotka održava se na proizvodnju, a ne na nivo cena. Pritisak na stopu rasta cena doći će sa pojavom raskoraka između stvarne i potencijalne proizvodnje. Kratkoročne monetarne promene prvenstveno deluju na proizvodnju dok dugoročna stopa monetarnog rasta utiče prvenstveno na cene, odnosno nivo cena. Iz toga proizlazi da je inflacija uvek i svugde monetarni fenomen. Ona se stvara i može da se stvori samo rastom količine novca koji je brži od stope rasta proizvodnje. Rashodi javnog sektora mogu, ali ne moraju, da budu inflatornog karaktera. Oni su inflatorni ukoliko se finansiraju kreiranjem novca. Medjutim, ukoliko se javni rashodi finansiraju porezima ili javnim zajmom, osnovno delovanje sastojaće se u tome što će, umesto da ih troši poreski subjekat i upisnici javnog duga, ta sredstva trošiti javni sektor.

Povećana stopa monetarnog rasta povećava ukupan iznos gotovine koju ljudi i preduzeća imaju uz ostalu aktivu. Nastali višak gotovine žele da utroše u kupovinu drugih vidova aktive, obveznica, akcija i nekretnina. To vodi povišenju cena različitih oblika aktive, i sniženju nivoa kamatnih stopa. Pri tome se prvobitno delovanje na bilans različitih vidova aktive pretvara u delovanje na dohodak. Brži monetarni rast najpre vodi sniženju kamatne stope, a kasnije, sa povišenjem rashoda i stimulisanjem inflacije, promena u monetarnom rastu izaziva i porast tražnje kredita što, sa svoje strane, vodi povišenju kamatne stope. Rast cena prouzrokuje raskorak izmedju realnih i nominalnih kamatnih stopa. Budući da nema podudarnosti faktora koji determinišu ponudu i tražnju novca, nema ni automatskog samousklađivanja. Javlja se mogućnost da u ekonomskom sistemu nastanu poremećaji od monetarnih faktora. Pošto se realna količina novca dobija kada se nominalna količina novca podeli s indeksom cena, M. Fridman stvara pretpostavke za ugrađivanje funkcije kamate u funkciju tražnje novca. Porast nivoa cena znači istovremeno i smanjenje realne količine novca; to dovodi do zaključka da su promene cena gotovo redovno posledica promena nominalne količine novca.

Ova teorija savremenog monetarizma postavlja ekstremnu varijantu, mada znatno razrađeniju od kvantitativne teorije, prema kojoj monetarni faktori, na dugi rok, deluju samo na formiranje cena. S druge strane, samo efektima monetarne baze mogu da se objasne odstupanja nominalnog od realnog dohotka, a to znači i stopa rasta proizvodnje i ponašanja zaposlenosti, iako je teorijski koncept postavljen na pretpostavkama pune zaposlenosti.

  

Monetarizam, ekonomska politika i privredni rast

Ukoliko dođe do znatnijeg povećanja nominalne količine novca, transaktori će da nastoje, kupovinom robe i usluga, da se oslobode tih novčanih viškova. Međutim, pojedini transaktori mogu da smanje svoje novčane iznose samo ako drugi istovremeno žele da ih povećavaju. To u zatvorenom sistemu znači da nisu svi istovremeno u mogućnosti da smanje svoje novčane količine. Tako se zaključuje da je promena cena posledica promene nominalne količine novca.

Dakle, ukoliko postojeća količina novca nije jednaka tražnji novca, to znači da iznos i struktura imovine koju transaktori imaju ne odgovara njihovim željama. To ih navodi da iznos i strukturu svoje imovine usklade sa nameravanim iznosima.

Ekonomski subjekti nastoje da prodaju ili kupe određene oblike imovine (obveznice, akcije, kupone, bonove i sl.). Pošto to žele da učine sve jedinice, dolazi do novih odnosa imovine i novca, ali i do promene cena. Međutim, cene se različito ponašaju za različite oblike imovine, što ih navodi da formiraju novu strukturu, u novim odnosima cena. Posledica tih promena odražava se na dohotke i izdatke ekonomskih subjekata, što menja njihovu strukturu i visinu potrošnje i investicija. Dakle, promene količine novca koje nisu praćene promenom tražnje novca neposredno se odražavaju na visinu izdataka ekonomskih subjekata. To je proces usklađivanja na makroplanu.

  

Monetarizam i monetarna politika

Teorijske osnove neokvantitativne analize utiču na vođenje monetarne politike u većini savremenih tržišnih privreda. Novac zauzima centralno mesto u privrednim odnosima i tokovima. Zahvaljujući tome, monetarne mere mogu da posluže kao efikasan instrument ekonomskog regulisanja. Promene novčane mase mogu odlučujuće da deluju na nacionalni dohodak i zaposlenost. Ova teorija odbacuje temelje kejnsijanske teorije, efekte akceleratora i multiplikatora. Odbacuje se stav kejnsijanske teorije da se delovanje mehanizma ekonomske politike iscrpljuje isključivo promenom kamatne stope, delovanjem kamata na investicije, a investicija na nacionalni dohodak. Ova teorija smatra da je to preuzak pristup. Delovanje ekonomske politike je moguće  i preko novčane mase, brzine opticaja i bankarskih kredita. Posebno je neefikasna politika kamatne stope kada se ona nalazi na niskom nivou.

Postoji čvrst i empirijski dokazan odnos između dohotka i količine novca. Raspoloživa količina novca može da se menja autonomnim monetarnim merama. Preduzeća i proizvođači prilagođavaju svoje izdatke stanju opšte likvidnosti da bi uspostavili željeni nivo sredstava privrede koji, sa svoje strane, deluju na nacionalni dohodak i zaposlenost. Dohodak i zaposlenost se povećavaju do onog nivoa koji odgovara novom odnosu promene mase novca i dohotka.

Teorija novčane baze uspela je da dokaže tesnu vezu između stope promena novčane mase i društvenog proizvoda. Mada se ciklična kretanja u mnogim zemljama objašnjavaju promenama ukupne novčane mase, time se još ništa ne kaže o uzročnoj vezi ovih agregata. Promeni stopa rasta novčane mase, prema ovim shvatanjima, redovno prethode fluktuacije privrednog ciklusa.

Promena stope rasta novčane mase prethodi i fluktuacijama industrijske proizvodnje, bankarskih kredita, ponašanja potrošača i dr. Prekretnica u monetarnom rastu prethodi preokretu u ekonomskoj aktivnosti, ali se to može objašnjavati i delovanjem realnih ekonomskih faktora na novčanu masu. Studije iz oblasti monetarne teorije ukazuju na ovakvo delovanje. One pokušavaju da odgovore zbog čega ciklična pomeranja monetarnog rasta prethode promenama ekonomske aktivnosti, što značajno deluje i na strategiju monetarne vlasti u sprovođenju monetarne politike.

Ukoliko žele da se stabilizuju konjunkturne oscilacije treba stabilizovati ekspanziju ukupne količine novca. Time se, po M. Fridmanu, dolazi do konstantne godišnje stope rasta novčane mase.

Povezanost monetarnog i ekonomskog ubrzanja odnosno usporavanja, u teoriji je dosta jasna. Zapaženo je da su veća ubrzanja odnosno usporavanja monetarnih impulsa praćena ubrzanim, odnosno usporenim kretanjem realnog nacionalnog proizvoda.

Ekspanzija novčane mase deluje na rast proizvodnje i zaposlenosti istovremeno i dovodi do porasta ukupne novčane tražnje, odnosno potrošnje. Istina, ekspanzija novca i kredita ne stoji u stalnoj i utvrđenoj srazmeri prema formiranju tražnje, ali je opšta tendencija u  osnovnom ponašanju ova dva agregata ista. Rast novčane mase dovodi do rasta tražnje, a to dovodi do proširenja reprodukcije i porasta svih oblika potrošnje.

Kredit i novac, dakle, podržavaju ili ograničavaju reprodukciju - zavisno od osnovne orijentacije monetarne politike, od toga da li je ekspanziono ili restriktivno orijentisana. Prema ovakvim shvatanjima, ukoliko žele da se ograniče ciklična kretanja u realnom sektoru privrede, mora da se stavi pod kontrolu i ograniči ekspanzija ukupne količine novca u privredi.

Polazi se od pretpostavke da se novac ubrizgava u proces proizvodno-prometne sfere, da podstiče investicije i likvidnost privrednih subjekata, čime dovodi do porasta potrošnje. Novčana tražnja prethodi finalnoj potrošnji. Moguće je, međutim, da se emisija novca vrši za finansiranje budžeta i lične potrošnje, čime dolazi do gotovo automatskog porasta mase novca i novčane finalne tražnje.

U fazi preteranog uspona konjunkture, centralna banka i krug poslovnih banaka nastoje da smanje stopu rasta bankarskih kredita da bi se suzbila preterana konjunktura. Uzimajući u obzir i vremensko zaostajanje u delovanju mera monetarne mase na konjunkturu, sve više prevladava uverenje da bi povećanje količine novca i kredita trebalo da bude prilično ujednačeno i nezavisno od fluktuacije privrednog ciklusa.

  

Monetarizam i kejnsijanizam

Monetarizam je svojevrsna kontraevolucija u odnosu na kejnsijanizam. Po nekim autorima monetarizam je jednostavno zaobišao probleme nezaposlenosti kojima se bavila kejnsijanska analiza. Za monetariste je inflacija postala neprijatelj broj jedan. Privreda se prikazuje kao samoregulišući mehanizam. Potresi koji nastupaju posledica su kolebanja novčane mase, što je produkt nastojanja vlade da reguliše konjunkturu. Namesto kejnsijanskog regulisanja tražnje za kapitalom pomoću kamate, monetaristi regulišu ponudu kapitala kroz ponudu novca. Tražnja za novcem je stabilna.

Monetarizam polazi od stava da inflacija može da se kontroliše i eliminiše u kratkom periodu bez štetnih posledica na proizvodnju i zaposlenost. Cene i nadnice su vrlo  fleksibilne tako da reaguju na sve najave i namere monetarnih vlasti na zaokrete u monetarnoj politici. Ako monetarne vlasti objave smanjenje ponude novca, svi subjekti se racionalno ponašaju smanjujući svoje cene i nadnice jer im je to od opšteg interesa. Ovo posebno kada veruju da će vlada povećati efikasnost najavljene politike i da će se ostvariti željeni efekti. Medjutim, monopolsko tržište, mešana ekonomija (državni i privatni sektor), postojanje sindikata i kolektivnih ugovora, onemogućava takvu fleksibilnost cena i nadnica naniže. Ovo se posebno odnosi na nadnice. Fleksibilnost nadnica i cena ne samo da ne postoji, već se teško uspostavlja. Monetarizam polazi upravo od osnovnog postulata i da će ograničavanje rasta mase novca, ponude novca, smanjiti inflaciju na taj način što će usporiti rast nadnica.

Monetaristi smatraju da su veliki budžetski deficiti nastali zbog državnog intervencionizma. Budžetski deficit povećava tražnju za novcem. Ponuda novca se zato povećava. Remeti se stabilan odnos novac - društveni proizvod. Privredni subjekti žele da se otarase viškova novca. Raste tražnja na tržištu dobara i konačno rastu cene. Za razliku od kejnsijanaca, monetaristi ističu suprotno. Pre svega, tražnja za novcem, kao stabilna, ne sme da se remeti ponudom novca. Država ne treba da koristi fiskalnu politiku u delovanju na proizvodnju i zaposlenost. Državni budžet mora da bude uravnotežen. Budžetski deficit (ako postoji) mora da se poveže sa finansijskim tržištem, a ne dodatnim emisijama novca. Pokrića budžetskog deficita emisijom državnih obligacija dovode do inflacije zbog narastanja javnog duga.

Državni budžet mora da bude uravnotežen, ali na niskom nivou rashoda i prihoda. Monetarizam je generalno protiv povećanja javnih prihoda i rashoda (državnih izdataka). Suprotno kejnsijanskoj teoriji da državni izdaci i deficitno finansiranje prestavljaju najsnažnije sredstvo protiv recesije i nezaposlenosti, monetarizam isključuje sve deficite. Uravnotežavanje ponude i tražnje u drugim sektorima znači povratak neoklasičnoj teoriji.

Namesto regulisanja tražnje za kapitalom pomoću kamate (kejnsijanci) monetaristi regulišu ponudu kapitala pomoću ponude novca. Dugoročna ponuda novca trebalo bi da otkloni kratkoročne fluktuacije, čime je politika kamate otišla u drugi plan. Kamata treba da se formira na monetarnom tržištu, a u situaciji kada je ponuda novca pod kontrolom monetarne vlasti, kamata ne može biti nikakva ciljna varijabla.

Namesto intervencionističkog regulisanja tražnje sada deluje liberalizam, idealizacija tržišta i to sa pozicija kvantitativne teorije novca. Za razliku od kejnsijanaca kod kojih tražnja za novcem nije stabilna, jer se menja sklonost potrošnji, ključni stav monetarista je da je to dugoročno stabilna veličina. Ključna varijabla je tražnja za novcem i ona mora biti stabilna, odnosno ne sme se remetiti ponudom novca koja bi rasla prekomerno ili doživljavala nagle oscilacije.

Monetaristi su kritikovali kejnsijansku politiku:

  1. istovremenog postavljanja nekoliko ciljeva i njihovu konfliktnost;
  2. pridržavanja budžetske politike i nagle promene u merama kontrole.


Istovremeno, monetaristi se zalažu za:

  1. orijentaciju na jedan osnovni cilj, i to je stabilnost cena kojoj se mora sve podrediti;
  2. to da je najvažnija poluga upravljanje novcem, i  politika mora da bude na dugi rok stabilna.


Kejns je smatrao da multiplikator deluje u skladu sa načelom apsolutnog dohotka: na nižem nivou dohotka ljudi proporcionalno troše više, a na višim manje. Pouka za ekonomsku politiku je nedvosmislena: preraspodela dohodaka i uopšte politika dohodaka može uticati na agregatnu tražnju tako što će se dohoci siromašnih uvećati, a s obzirom na njihovu graničnu sklonost potrošnji i agregatna tražnja.

Naspram ove Kejnsove apsolutističke hipoteze, nobelovci M. Fridman i F. Modijani kasnije, formulisali su hipoteze o relativnom dohotku. M. Fridman dokazuje da ljudi troše u skladu sa permanentnim dohotkom kao ponderisanom veličinom prošlih dohodaka.

Dodaj komentar Sviđa mi se - (2) Ne sviđa mi se - (0)    

  • Monetarizam 1
  • Monetarizam 2
  • Monetarizam 3